Eupedia
Eupedia Genetics


Eupedia > генетика > Хаплогрупа > Хаплогрупа E1b1b

Хаплогрупа E1b1b (Y-днк)

English versionVersion françaiseVersione italianaΕλληνική έκδοση
Садржај

Аутор: Maciamo Hay. Превео: Божидар С. Остојић Коректура: Јован Бојанић.
Последње ажурирање: Јануар 2017.

Географска распрострањеност Y-днк хаплогрупе Е1b1b

Изван Европе, Е1b1b се проналази у високим фреквенцијама у Мароку (преко 80%), Сомалији (80%), Етиопији (40% до 80%), Тунису (70%), Алжиру (60%), Египту (40%), Јордану (25%), Палестини (20%) и Либану (17.5%). На европском континенту има највећу концентрацију на Косову (преко 45%), Албанији и Црној Гори (по 27%), Бугарској (23%), Македонији и Грчкој (оба 21%), Кипру (20%), Сицилији (20 %), јужној Италији (18,5%), Србији (18%) и Румунији (15%).

Распрострањеност хаплогрупе Е1b1b у Европи, на Блиском истоку и северној Африци

Распрострањеност хаплогрупе Е1b1b у Европи, на Блиском истоку и северној Африци


Филогенетско стабло Y-днк хаплогрупе Е1b1b

Филогенетско стабло  Y-днк хаплогрупе Е1b1b - Eupedia
  • E-V22 своје највеће фреквенције бележи првенствено у западној Етиопији, северном Египту и у јужном Леванту. У Европи је стога повезана са Феничанима и Јеврејима. Са Феничанима је Е-V22 могла да се шири на Сицилију, Сардинију, југ Шпаније и Магреб, а са Јеврејима у Грчку и копнени део Италије и Шпаније.

  • E-V12 је најзаступљенији огранак Е-М78 у јужном Египту (преко 40% становништва), док је његова подграна Е-V32 доминантна у Сомалији, јужној Етиопији и северној Кенији. Умерено присуство Е-V12* на Блиском истоку и широм Европе (осим нордијских земаља) указује на то да је могла да буде делом и неолитског порекла. Њена подграна Е-V32 није пронађена ван североисточне Африке.

  • E-V65 присутна углавном у северној Африци, са максималном заступљеношћу (20-30%), која се уочава у Либији, Тунису и северном Мароку. Одсуство Е-V65 са Рога Африке значи да би требало да води порекло из северне Африке. Према проценама временски најближег заједничког претка (TMRCA) старости је само 2.700 година. Е-V65 је такође био пронађена у нижим фреквенцијама (0.5% до 5%) у Египту, Грчкој, јужној Италији, Сицилији, а још интересантније међу Сардињанима и Баскима, двема изолованим популацијама са јаким афинитетима према неолитским и мезолитским популацијама Европе, али код којих углавном нема већег присуства европеидне E-V13. Међутим, Е-V65 није пронађена на Леванту, Балкану или у деловима Европе изван Медитерана, што оповргава становиште о њеном ширењу током неолита. Њена изразита дистрибуција у северној Африци и веома мало присуство у деловима јужне Европе које има историјске везе са северном Африком пре би указивало да је та хаплогрупа стигла до јужне Европе са имигрантима из северне Африке. У случају Италије она би могла доћи у било ком периоду почев од феничанског/картагинског периода (око 1000. до 146.године п.н.е.) све до времена вандалског краљевства. У Грчкој, Е-V65 је могла да дође из древне колоније Киренаике (источни део Либије). У Иберију је Е-V65 могла да продре преко Гибралтара у било ком периоду од краја палеолита.

Учесталост грана Y-днк хаплогрупе Е је варирала географски током времена због ‘‘founder effect’’ у популацијама током неолита, бронзаног доба и гвозденог доба, тј. миграција малих група досељеника који су носили једну Y-днк хаплогрупу која је била много чешће заступљена него било која друга. Примери ‘‘founder effect’’ су Е-V12 у јужном Египту, Е-V13 на Балкану, Е-V32 у Сомалији, Е-V65 на медитеранској обали Африке и Е-М81 у северозападној Африци.

Порекло Y-днк хаплогрупе Е1b1b

Порекло у области Црвеног мора и ширење током Неолита

Хаплогрупа Е1b1b (раније позната као Е3b) представља хаплогрупу присутну код мушкараца из последње велике директне миграције из Африке у Европу. Сматра се да се први пут појавила на Рогу Африке пре око 26.000 година и потом ширила ка северној Африци и ка Блиском истоку током периода касног палеолита и мезолита. Њене подгране Е-З827 и Е-М78 су настале пре око 24.000 година односно 20.000 година. Припадници хаплогрупе Е1b1b су уско повезани са ширењем афроазијских језика.

У студији Lazaridis et al. (2016) су тестирани први узорци древне ДНК који потичу из мезолитске Натуфијске културе у Израелу, вероватно на свету најстарије седелачке заједнице и открили да су мушки узорци припадали или хаплогрупи CT или Е1b1b (укључујући два узорка Е1b1b1b2). То су до сада најстарији познати појединци који су припадали Y-днк хаплогрупи Е1b1b. Истe хаплогрупe se појављују у пре-керамичком неолитском Јордану, у пратњи две нове хаплогрупе (H2 и Т). Поред тога, Е1b1b није пронађена у неолитским узорцима из Ирана и Анадолије и до сада се појавила у само два од стотина узорака до сада тестиране неолитске Y-днк у Европи. Ови докази указују на то да су на крају последње глацијације пре 12.000 година Е1b1b мушкарци били присутни на Леванту, али не и у другим деловима Блиског истока. Постоје докази да древни Натуфљани већ узгајали житарице попут ражи пре неолита. Стога, без икакве сумње, култивација житарица може наћи своје корене у Е1b1b племенима у мезолитском Леванту.

Данас се највећа генетска разноврсност хаплогрупе Е1b1b уочава у североисточној Африци, посебно у Етиопији и Сомалији, које такође имају монопол над старијим и ређим гранама као што су Е-М281, Е-V6 или Е-V92. Ово указује на то да се Е1b1b можда заиста појавила у источној Африци, а затим проширила северно до Леванта. Ипак, многе подгране које су сада пронађене међу Етиопљанима и Сомалијцима изгледа да су дошле из подручја Плодног полумесеца током неолита. То укључује Е1b1b подгране као што су Е-V22 (старости ~12.000 година) и Е-V32 (старости ~10.000 година), али неспорно и неке блискоисточне хаплогрупе попут Т1a-CTS2214 и J1-L136.

Хипотеза о пореклу E1b1b од неолитских северноафричких номада-сточара

У студији Decker et al (2013) је доказано да говеда из Иберије и Италије имају интрогресију (пренос генетичких информација путем укрштања) од афричког таурина, што би могло да значи да ова врста рожнате стоке није само припитомљена у западној Азији, него и независно у северној Африци. Ако је то случај, Е-М78 или Е-M123 су могле доћи до јужне Европе као сточари-номади из северне Африке током неолита, иако ова хипотеза остаје искључиво на нивоу теорије. Такође погледајте: Мегалитска култура се преноси јужном неолитском рутом из Леванта у западну Европу.

E1b1b1a1a1a (V13)

Географска распрострањеност Y-днк хаплогрупе Е-V13 у Европи, Блиском истоку и северној Африци

Географска распрострањеност Y-днк хаплогрупе Е-V13 у Европи, Блиском истоку и северној Африци

Географска распрострањеност Y-днк хаплогрупе Е-V13 у Европи, Блиском истоку и северној Африци

Subclades Филогенетско стабло  Y-днк хаплогрупе E-V13 - Eupedia

Порекло и историја

Асимилација неолитске Е-В13 од стране Индоевропљана

Дуги низ година огромна већина стручњака је претпостављала да су Е-V13 и друге Е1b1b подгране дошле на Балкан из правца јужног Леванта преко Анадолије током неолита, а да је висока учесталост Е-V13 проузрокована ‘‘founder effect’’ - ом међу колонизаторима. Ова теорија каже да су Е1b1b људи повезани са развојем неолитског начина живота и појаве пољопривреде у Плодном полумесецу и његовим најранијим ширењем у југоисточној Европи (Тесалијски неолит) и средоземној Европи (Импресо култура). Тестирањем древне ДНК из Натуфијске културе (мезолитски Левант) и прекерамичке неолитске културе Леванта потврђена је висока учесталост хаплогрупе Е1b1b у том региону. Међутим, од 69 Y-днк узорака тестираних из неолитске Европе, само два су припадала тој хаплогрупи: једна Е-М78 из културе Сопот у Мађарској (5000-4800 п.н.е.)1 и друга вероватно Е-V13 са североистока Шпаније. Да ли ти узорци Е-М78 долазе са неолитским пољопривредницима са Блиског истока или су већ присутни међу мезолитским Европљанима није јасно у овом тренутку. Али, у сваком случају Е-V13 дефинитивно није била главна хаплогрупа неолитских Европљана.

Данас je Е-V13 једина медитеранска хаплогрупа која је доследно откривена широм Европе, чак и у Норвешкој, Шведској, Финској и балтичким земљама, код којих је упадљиво одсуство других неолитских хаплогрупа попут G2a (индоевропске G2а3b1), Ј1 и Т (осим у Естонији). Међутим, пошто је G2а једина хаплогрупа који је доследно пронађена у свим неолитским налазиштима тестираним до сада у Европи, одсуство неолитскe G2a у земљама Скандинавије и Балтика имплицира да ниједна неолитска хаплогрупа тамо није преживела, а самим тим да ни тамошња Е-V13 не потиче из доба неолита у том региону.

Прорачунато је да је Е-V13 проистекла из Е-М78 пре неких 7.800 година, када су неолитски пољопривредници напредовали ка Балкану и Подунављу. Осим тога, сви данашњи припадници Е-V13 потичу од заједничког претка који је живео пре око 5.500 година, а сви они потичу од каснијег заједничког претка који је носио СТS5856 мутацију. Тај предак би требало да је живео пре око 4.100 година, током бронзаног доба. Скоро одмах након тога, СТS5856 подељена у 6 грана, а онда разграната у још више подграна у размаку од неколико генерација. За само неколико векова, врло слабо раширена Е-V13 хаплогрупа је доживела процес ширења да би се претворила у једну од најраспрострањенијих европских хаплогрупа досежући далеко изван граница саме Европе, такође се ширећи по источном ободу Медитерана, Кавказу, Курдистану, Ирану, па чак и Сибиру.

Ови подаци указују на то да је Е-V13 повезана са доминацијом друштвене елите бронзаног доба. Географска дистрибуција њених шест главних СНП грана показује да се Е-V13 брзо проширила у све делове Европе, али и да је посебно учестало њено присуство у централној Европи. Једино миграције Пра-индоевропљана током бронзаног доба би могле да објасне њено тако брзо и далекосежно ширење. Тренутно је најлогичније објашњење да се Е-V13 развила из Е-М78 у централној и источној Европи током неолита и била стопљена са R1а и R1b Пра-индоевропљанима у време када су напуштали Понтску степу освајајући остатак Европе.

Оно што изненађује јесте да је Е-V13 тако честа и у доминантно R1а као и у доминантно R1b земаљама. R1а индоeвропска племена су повезана са културом Линеарне керамике, која је обухватала пределе североисточне Европе, Скандинавије и северне половине централне Европе. R1b племена су продрла на Балкан, у јужну половину централне Европе и удружила се са народима из културе Линеарне керамике у данашњој Немачкој, Чешкој и западној Пољској. Будући да се данас Е-V13 проналази код припадника обе популације, вероватно је била асимилована у области Понтске степе или веома близу ње (рецимо, у Трипољској култури, око западне Украјине, Молдавије и Румуније) или на раскрсници између те две популације у централној Европи (око Чешке).

Напредовање на исток културе Линеарне керамике на крају је довело до стварања Синташта културе у региону Урала, која је предачка култура индоиранског огранка Индоевропљана. Присуство Е-V13 у овој култури би објаснило зашто данашњи Иранци и Курди поседују одређени проценат Е-V13, поред R1а-Z93 и R1b-Z2103. Е-V13 је пронађена у централном Сибиру, у близини Алтаја, региона такође познатог по томе да је у бронзано доба био насељен Индоевропљанима.

Због недостатка расположивости пуне геномске секвенце са Балкана, још увек није јасно када се Е-V13 проширила у том региону. Индоeвропске миграције би сигурно донеле Е-V13 рано, отприлике око 2500 године п.н.е. Али историја Балкана је толико комплексна да би могло да буде много одвојених грана Е-V13 од којих је свака дошла са другом инвазијом (нпр. иранским племенима, латенским Келтима, Римљанима, Готима, Словенима). Прва индоевропска миграција у Грчку била је микенска, отприлике око 1650 године п.н.е. Дорска племена из централне Европе надиру око 1200.године п.н.е. Оба таласа инвазија су могла да носе различите гране Е-V13, а ‘‘founder effect’’ или ефекат доминације међу владајућом елитом освајача можда је изазвао брз раст Е-V13 у касном бронзаном гвозденом добу Грчке.

Постоје најмање три различита извора Е-V13 у Италији. Први извор би била италска племена из централне Европе у бронзаном добу, која би по свој логици поседовала бар неке Е-V13 гране пре него што су продрла на Апенинско полуострво. Прото-италска племена би била претежно R1b-U152 , али су вероватно носили и мањину Е-V13, G2a-L140 (подгране L13, L1264 и Z1816) и Ј2а1-L70 (подгране PF5456 и Z2177). Други извор би могли бити стари Грци, који у великој мери колонизовали јужну Италију у периоду од 9.века п.н.е. до римског освајања 3.века п.н.е. Трећи извор су били Готи. Као германско племе могли су да носе мали проценат Е-V13. Тај проценат сигурно је порастао након што је провео неколико векова у централној и југоисточној Европи и након што је асимилован од прото-Словена и балканских народа пре инвазије на Италију. Готи су се населили широм Апенинског полуострва. Они су донели германске хаплогрупе попут I1 и R1b-U106, али и прото-словенске R1а-CTS1211, које се сада налазе равномерно у 1 до 2% популације. Пошто R1а-CTS1211 оригинално није германска, мало је вероватно да су је Готи донели , али приметан проценат балканских хаплогрупа, укључујући и Е-V13 и Ј2b1 (I2а1b-CTS10228 би касније дошла са истока путем словенских миграција из Украјине током раног средњег века, отуда његово одсуство у Италији, осим неколико приобалних подручја код Јадранског мора).

Индоевропска дисперзија Е-V13 подграна не само да би објаснила зашто је Е-V13 присутна на местима као што су Финска, северозапад Русије или Сибир, где су неолитски фармери имали занемарљив утицај, него и зашто Е-V13 тако упадљиво недостаје у Баскији и (централној) Сардинији, у два региона Европе са највећим пореклом становништва из неолита. Сардинија је уједно и једини део Европе где је порекло становништва од степских народа бронзаног доба практично непостојеће. Низак проценат Е-V13 у приморском делу Сардиније би се боље објаснио новијим насељавањима Римљана на острво, или чак Гота, који су се такође населили на Сардинији.

Присуство Е-V13 на Блиском истоку могло би сее објаснити изузетно дугим присуством Грчке у источном Медитерану из времена Александра Великог до краја византијске доминације над тим регионом током средњег века. Било би незамисливо да преко 1.500 година хеленизације и византијске власти у Анадолији и Леванту не остави никакав генетски траг. У Анадолији, Е-V13 се проналази углавном у западном делу, региону који је некада припадао древној Грчкој. Одсуство Е-V13 у централној Анадолији не иде у прилог тези о неолитским пољопривредницима. Јасно је да постоји одређена варијација из Грчке (где Е-V13 чини око 30% Y-днк мушке популације) ка истоку Медитерана (где учесталост опада на испод 5%).

E1b1b1b1a (M81)

Географска распрострањеност

Распрострањеност Y-днк хаплогрупe Е-М81 у Европи, Блиском истоку и северној Африци

E-M81 се данас проналази са 45% у Магребу и Либији, са максималном учесталошћу од преко 60% у Тунису, као и у централном и јужном Мароку. Највише је заступљена међу популацијама Бербера широм северозападне Африке, укључујући и Туареге. Учесталост од преко 75% је установљена међу Туарезима у земаљама Буркина Фасо и Малију. У Европи, Е-М81 је најчешћа у Португалу (8%), Шпанији (4%), као и у Француској (0-6%) и Италији (0-4%), где су запажене изразите регионалне варијације. Е-М81 је посебно учестала у западној Иберији, нарочито у Екстремадури (15.5%), Андалузији (13.5%), јужном Португалу (11%), Канарским острвима (11%), северозападној Кастиљи (10%) и Галицији (10%). Највећи проценат Е-М81 у Европи се налази међу Пасијегосима (30%), изолованом заједницом која живи у планинама Кантабрије.

Обратите пажњу на сличност између дистрибуције Е-М81 и афричког генетског уплива у Додекад пројекту.

Порекло и историја

Данас је Е-М81 доминантна хаплогрупа међу северозападним Африканцима, а посебно Туарезима, Мароканцима из планинских области, Тунижанима и Либијцима. Изван северне Африке, Е-М81 је много више присутна у деловима Иберије него било где другде у Европи или на Блиском истоку. Е-М81 је одређена са 150 других мутација поред саме М81. Ова грана се одваја од предачке Е1b1b на крају последњег великог захлађења, пре око 14.000 година. Било би лако да се претпостави да је Е-М81 колонизовала северозападну Африку током мезолита или неолита, а затим се ширила ка јужној и западној Европи са јужним таласом неолитских земљорадника који су прошли преко Марока до Иберије, а потом се ширили по западној Европи са мегалитским народима. Ипак, према проценама о временски најближем заједничком претку (TMRCA), сви носиоци ове хаплогрупе потичу од заједничког претка који је живео пре само 2.100 година, око 5.000 година касније у односу на неолитску хипотезу што је оповргава.

Прича о Е-М81 је врло необична по томе што је тако млада и разноврсна у погледу мноштва подграна које су настале током само неколико векова. Е-М81 данас има две непосредне подгране А5604 и М183 (односно - PF2477 или PF2546). Данас је под овом другом подграном идентификовано не мање од 8 подграна: А930, А2227, CTS12227, FGC22844, PF2578, PF6794, MЗ99 и Z5009. Ово указује на то да један мушкарац можда имао 9 синова који су надаље имали велики бој синова. Оно што још више изненађујуће је да ове подгране не показују никакав конзистентни географски образац.

Ако је тачна процена од 2.100 година онда би она приближно одговарала времену када су Римљани поразили Картагињане на територији где се данас налази Тунис. То би значило да је Е-М81 почела да се шири само у доба Рима и наставила са тим процесом унутар тадашњих граница Римске републике/царства - не само у северној Африци, него и у Иберији, Француској, Италији, Грчкој, Турској и Леванту. Ово представља невероватно брзо ширење које би захтевало по мушкој линији такав друштвени статус који подразумева богатство и утицај у оквиру Римске републике/царства, а самим тим вероватно породицу богатих патриција или чак римског цара, који нису нужно римског порекла. Предност ове хипотезе је да је Е-М81 заиста откривена искључиво у границама римског царства и у великом делу царства. Чак и унутар Велике Британије се налази углавном у Велсу, региону познатом по томе да је служио као уточиште за римско-британско становништва током англосаксонских инвазија.

Наравно, TMRCA је само једна процена и може да варира неколико векова. Према томе, ова хаплогрупа би могла да се појави неколико векова раније, током феничанско/ картагинског периода. Заиста, дистрибуција и учесталост Е-М81 се много боље поклапа са Феничанским поморским царством, његовим пореклом из Леванта, и његовом ширењу дуж обала северне Африке, али и Иберије, Сардиније и Сицилије. Према овом сценарију, Е-М81 би могла да буде хаплогрупа картагинских краљева или аристократске породице са подручја Плодног полумесеца у време Картагинске републике. Предност ове хипотезе је у томе што би она могла да објасни зашто је данас Е-М81 је много чешћа у Магребу, а нарочито у Тунису, него у Италији. Картагињани су основали градове у Шпанији, укључујући град Картаго Нова (Нова Картагина, сада Картахене у Мурсији), али и такође и на Сардинији и Сицилији, где је данас Е-М81 најчешћа у Италији. Слаба тачка ове хипотезе је да не објашњава како је Е-М81 допрла до севера Шпаније, Француске, Британије, Грчке и Турске.

У којој год варијанти се одвијао сценарио, јасно је да је Е-М81 доживела експанзију на основу моћног ‘‘founder effect’’ у Магребу, подручју у коме прве доминирају картагинске елите, али које је убрзо постало један од омиљених региона боравка римске елите унутар империје (заједно са Шпанијом, Француском и Грчком). Стога су обе хипотезе прихватљиве. Комбинација ова два сценарија би могла да пружи још боље објашњење. Е-М81 би се прво ширила са картагинском елитом, а затим, када су били поражени од Римљана и припојени империји, њихови потомци би били слободни да мигрирају у различите делове царства из северне Африке, Сицилије, Сардиније и Иберије, од којих би неки евентуално стигли до Француске и Британије. Оригинална феничанска Е-М81 у Леванту је могла да буде распрострањена широм источног Медитерана током векова, током римског, византијског и отоманског периода.

Без обзира да ли порекло Е-М81 лежи у картагинској или римској елити, њене предачке гране М310.1 и Z827 би требало да су настале у Леванту, а не у северозападној Африци. Сестринска грана од М310.1, Z830, скоро је искључиво присутна на Блиском истоку. Сама Е-М310.1 датира из касног палеолита и могла је да дође у Италију преко Анадолије и Грчке у било ком тренутку између касног леденог и гвозденог доба, укључујући и долазак са неолитским пољопривредницима, Минојцима или Етрурцима.

У сваком случају, врло је вероватно да је више Е-М81 ступило на Иберијско полуострво током периода Мавра, када су магребски Арапи освојили већину онога што је данас тероторија Шпаније и Португалије, где су остали преко 700 година. Маври су, такође, освојили Сицилију.

E1b1b1b2a (M123)

Географска распрострањеност

Распрострањеност Y-днк хаплогрупе Е-М123 у Европи, Блиском истоку и северној Африци

Распрострањеност Y-днк хаплогрупе Е-М123 у Европи, Блиском истоку и северној Африци

Највиша учесталост Е-М123 се уочава у Јордану (31% у близини Мртвог мора), Етиопији (5-20%), Израелу/Палестини (10-12% међу Палестинцима и Јеврејима), међу Бедуинима (8% ), у Либану (5%), у северној Африци (3-5%), Анадолији (3-6%) и јужној Европи, посебно Италији (1 до 8%), у шпанској области Ектремадури (4%) и Балеарским острвима - Ибице и Менорке (просек 10%).

Филогенетско стабло Y-днк хаплогрупе Е-М123

Филогенетско стабло Y-днк хаплогрупе Е-М123 - Eupedia

Порекло и историја

E-M123 је настала пре 19.000 година, током последњег леденог доба. Њено место порекла је непознато, али је вероватно у региону Црвеног мора, између јужног Леванта и Етиопије. Њена главна подграна E-M34 је највероватније настала на Леванту пре 15.000 година. Убрзо након тога, Е-М34 је подељена на две гране, M84 и Z841, које су вероватно установљене у области Плодног полумесеца током неолита. У овом тренутку није јасно да ли су се њени проширили изван Блиског истока током неолита, али су могуће били део неолитског ширења ка северној Африци и Иберији поред хаплогрупа Т1а и/или R1b-V88.L791 и Z21466 су данас углавном присутне у Европи, а њихова старост указује на ширење у неолиту. Подграна PF6759 изгледа да је на Сардинију стигла током неолита. L791, Y2947 и Y4971, се појављују око 3500.године п.н.е, током касног неолита или у периоду халколита. Гране K257 и Y4970 су се појавиле око 3000.године п.н.е. и пронађене су у Ирану, Јерменији, Турској, Русији, Грчкој, Италији и Француској. Ово би могло да буде повезано са ширењем Кура-Аракс културе са јужног Кавказа ка Анадолији и Ирану. Тада би се проширила по Грчкој и Италији уз хаплогрупе Ј2а1 и Т1а-P77. Y6923 се такође појавила око 3500.године п.н.е., али је готово изумрла. Сви модерни носиоци ове хаплогрупе потичу од заједничког претка који је живео пре само 1.200 година и сви су Ашкенази Јевреји.

E-M34 је доживела много драматичнију експанзију током периода халколита (бакарног доба). CTS1096 је подељена на три подгране пре око 7.500 до 7.000 година, у периоду који одговара појави бакарног доба у близини модерног Курдистана. Ове подгране су наставиле да се шире широм Блиског истока, Грчке и Италије током бронзаног доба. Данас, FGC18412 (или Y5412) је главна подграна Е-М123 пронађена у Европи. Такође, гледајући филогенетско стабло на доле у односу на подграну CTS1096, Y14891 и Z21018 подгране се обично налазе међу људима јеврејског порекла, док се PF6391 и Z21421 налазе на Леванту (Сирија, Либан, Палестина, Јордан) и Арапском полуострву. Изгледа да се F1382 ширила током гвозденог доба од Леванта до Арапског полуострва, где се готово искључиво налази данас.

Феничанско, грчко и римско ширење Е-М34

Античка времена донела су нове таласе колонизације широм Медитерана. Први колонисти су били Феничани,који су дошли из данашњег Либана и покрајине Тартус у Сирији. Феничани су поседовали различите хаплогрупе што се одражавало на сложену генетску историју древног Блиског истока. Једна од њих је била Е-М34 (нарочито Левантске гране попут Y15558 и Z21421), што данас чини око 15% либанског Y-ДНК, али је вероватно чинио већи постотак пре него што је дошло до грчких, римских, арапских, византијских, средњевековних крсташих и отоманских освајања која се променила генетску слику тог региона. Е-М34 је главна блискоисточна грана хаплогрупе Е1b1b и сматра се да је стигла са прото-семитским народима у током касног бакарног доба и на почетку бронзаног доба. Феничани су ширили Е-М34 на Кипар, Малту, Сицилију, Сардинију, Ибицу и јужну Иберију.

Древни Грци су допринели поновном ширењу већег броја носилаца Е-М34 (и Е-V13) ка местима попут Кипра, Сицилије, југа Италије, Лигурије, Провансе, источне Шпаније и у суштини свих делова класичног античког грчког света. Александрово освајање Блиског истока би преносило типичне грчке подгране тих хаплогрупа даље, можда чак до Авганистана и Пакистана, иако само у траговима по степену учесталости. Блиском исток је остао под контролом Грка све до римског освајања, а затим су поново успоставили утицај на овим просторима током византијског периода. Врло је вероватно да је већина E-V13 на Блиском истоку грчког порекла.

Етрурци, који су на Апенинско полуострво дошли из западне Анадолије, могли су да донесу Е-М34 у централну Италију, која би затим била асимилована од стране Римљана. Миграције у оквиру Римског царства вероватно су одиграле улогу, иако мању, у ширењу Е1b1b у Европи. Чини се да је највећи генетски утицај Римљана/Италијана изван Италије био у Галији (модерној Француској, Белгији, јужној Немачкој и Швајцарској), вероватно зато што је то била најближа регија Италији која је користила добро развијену римску путну мрежу (заправо наслеђену од самих Гала)).

Познате личности

E-V13 branch

Giuseppe Garibaldi

Ђузепе Гарибалди (1807-1882), италијански генерал, политичар и националиста који је одиграо велику улогу у историји Италије, вероватно је припадао хаплогрупи Е-V13 на основу Y-днк резултата другe фамилије Гарибалди из исте провинције у Лигурији одакле потичу његови преци.

Браћа Рајт (Орвил и Вилбур), проналазачи-конструктори првог функционалног авиона на свету, припадају хаплогрупи Е-C13 (подграни С7461). Према предању воде порекло од Џона Рајта (1488-1551), из Келведон Хола, Есекс, Енглеска, што је омогућило Рајт ДНК Пројекту да издвоји њихову хаплогрупа на основу подударања хаплотипова преко 20 тестираних.

Линдон Б. Џонсон (1908-1973), 36-ти председник САД, је идентификован као члан хаплогрупе E1b1b1 преко Џонсон ДНК Пројекта. Његов хаплотип, мада још увек није потврђен СНП тестирањем, предиктор сврстава у E-V13.

Larry Page (CC BY-SA 2.0)

Лоренс Лари Пејџ, На основу ДНК резултата рођака, суоснивач  Гугла, Лари Пејџ (рођен 1973) би могао да припада хаплогрупи Е-V13. Према подацима из новембра 2016, био је 12-ти најбогатији човек на свету.

E-M34 branch

Харви Y-днк пројекат је успео да утре у предачко предање и утврди Y-днк хаплогрупу Виљема Харвија (1578 -1657), прве особе која је у потпуности до детаља описала систем циркулације (крвни систем) и карактеристике протока крви кроз тело на основу рада срца. Он припада подгрни E-M34.

Жерар Луко и сарадници (2012) су узели узорак ДНК Наполеона Бонапарте из фоликуле длаке браде и упоредили са ДНК његовог данашњег потомка, Шарла Наполеона. Они су утврдили да оба мушкарца припадају хаплогрупи E-M34, подграни за коју се сматра да је допрла до медитеранске Европе из Леванта током неолита. Претходно је Лукоов тим утврдио да Наполеон Први припада митохондријској ДНК хаплогрупи Н.

Претпоставља се да познати теоријски физичар Алберт Ајнштајн припадала Y-днк хаплогрупи Е-Z830 на основу резултата потомка по очевој линији Нафталија Хирша Ајнштајна, прадеде Алберта Ајнштајна. Приближно 20% Ашкенази Јевреја припада хаплогрупи Е1b1b.

Steven Pinker (Photo by Rebecca Goldstein - CC BY-SA 3.0)

Стивен Пинкер је канадски експериментални психолог, когнитивни научник, лингвиста и аутор популарне науке. Он је Johnstone Family Professor на катедри за психологију на универзитету Харвард, а познат је по свом заступању еволуционе психологије и компјутерске теорије ума.

Cage at the 2011 San Diego Comic-Con International (CC BY 2.0)

Амерички глумац и продуцен Николас Кејџ (рођен 1964), припада хаплогрупи Е1b1b-М84. Његово право име је Николас Ким Копола, а прадеда по мушкој линији је емигрирао у САД из града Берналда у Базиликати који се налази у јужном делу Италије. Он је нећак сценаристе, режисера и продуцента Френсис Форда Кополе, са којим дели исту Y-днк хаплогрупу.

E-M81 branch

Zinedine Zidane (CC BY 2.0)

Француски фудбалер алжирског порекла Зинедин Зидан (born 1972), (рођен 1972), припада Y-днк хаплогрупи Е1b1b (E-М81) на основу резултата ДНК теста његовог брата. Зидан је проглашен за најбољег европског фудбалерА у последњих 50 година према УЕФА анкети Златни Јубилеј.

Непозната E1b1b грана

Посмртни остаци великог италијанског барокног сликара Микеланђела Меризија да Каравађа (1571-1610) су били ексхумирани да би се утврдиле околности његове мистериозне смрти у 38 години живота. Његов ДНК је био упоређен са данашњим носиоцима истог презимена. Студија је открила да је припадао Y-днк хаплогрупи Е1b1b1.

Рони Декорте, генетичар са Католичког универзитета у Левену у Белгији, тестирао је сродника Адолфа Хитлера и утврдио да је Хитлер припадао хаплогрупи Е1b1b. Иронично, за ову хаплогрупу се сматра да је у основи афроазијских језика, који укључује семитске језике и народе које је Хитлер толико презирао.

Richard Attenborough (Photo by gdcgraphics - Creative Commons Attribution 2.0 Generic license.)

Сер Дејвид Отенборо (рођен 1926), енглески емитер и природњак на БиБиСи-ју, објаснио је у емисији Дрво живота како Отенборо припада хаплогрупи Е1b1b1. Године 2002. именован је међу 100 најбољих Британаца, на основу гласања широм Велике Британије. Његов брат је Ричард Отенборо (рођен 1923), продуцент, редитељ и глумац, који је освојио два Оскара за филм Ганди 1983.године.

Other famous members of haplogroup E1b1b

  • Том Конти (подграна E E-M34) : Шкотски глумац, позоришни редитељ и писац италијанско-шкотског порекла. Он је освојио награду Тони за најбољу мушку улогу у представи у 1979. за улогу у филму Зашто сте ме осудили на такав живот? (Whose Life Is It Anyway?) Британски ДНК пројекат је установио да припада хаплогрупи Е-М34.
  • Џорџ Струмбулопулос : личност са канадске телевизије и радија. Најпознатији је у претходној улози ВЈ-а за канадски музички телевизијски канал MuchMusic и у улози домаћина на CBC телевизији у емисији Вече Џорџ Струмбулопулоса (раније Сат) од 2005. до 2014.године.


Copyright © 2004-2017 Eupedia.com All Rights Reserved.